Sjedim i gledam kako prestaje sve,
ne postoji ništa bitnije i značajnije.
Slika kao zaleđena, a ipak ide dalje,
i ja uzimam sve što mi ona daje.
Ona zahtijeva konstantan pogled
i traži razumijevanje dok poimam je.
Svakog trena drugačija, u promjeni forme,
razigrana – ona neprekidno traje.
Nikoga ne očekujem da prekine vremensku nit,
u ovom trenutku se nalazim sasvim.
Jer kada bi se desilo, to bi poremetilo bit,
i više sigurno ne bih mogao da zaspim.
Ovaj trenutak je najbolji što može biti,
i nema nijednog drugog da mu se nadam.
On je samom sebi dovoljan – i ja sam njemu,
i on je nama, u našem zajedničkom sada.
Pružio sam ruku da pomilujem nježnost tajne
ove životodarne, čudesne i svete tečnosti.
Planinska česma, hor zaljubljenih kapi –
svaka vrijednija od dijamanta u svojoj svetosti.
Nisam morao ići predaleko, do nekog Amazona,
već samo par kilometara niže grada.
A otišao sam, i uzdigao se prekrasno visoko,
posmatrajući život različit od mog – kako voda pada.
Zagledan sam, tako uputio pitanje slici.
Rekao sam joj: „Ja ne znam što si ti.“
I svi pojmovi i naučeni dojmovi,
pa čak i to da ovo je H₂O, prestali su postojati.
Prišao sam joj i dodir njenih kapljica izusti:
„Opusti se. Mi smo jedno. Nemoj se bojati.“
Čovjek i voda. Ona i ja.
I šapat njenih nevidljivih usana:
„Morat ćemo se ponovo upoznati.“
